Prethodno čedo trija Howard/Brown/Hanks u tom smislu postavilo je dosta visoke standarde - Isus je imao ćerku i trebalo je sprečiti njeno ubistvo. Srazmerno zagriženom ja mislim da je žvakanje kome su Hanks & Tatou bili prepušteni bio solidan triler nezavisno od hajpa koji ga je pratio i koji je u mnogome pomutio njegove realne mane i vrline. Jasno je da tom umrežavanju različitih blokbaster potencijala sa pratećim kontroverzama Anđeli i demoni ne mogu da izađu na crtu. Baš zbog toga, radoznao gledalac ponadao bi se da su pomenuta trojica sela sa svojim scenaristima, David-om Koepp-om (talentovan) i Akiva-om Goldsman-om (netalentovan), i odlučili da unutar materijala koji im je Brown stavio na raspolaganje probaju da naprave što uverljiviju, noviju, originalniju matricu u kojoj će ubačeni
elementi (Harvard, Vatikan, Cirih) samo dati na glamuru.
Konstrukcija ne počinje loše. Papa je umro. Dok traje konklava tokom koje se “dimi” odluka o novom poglavaru katolika, neko je oteo četiri kardinala-preferita (najverovatnija naslednika trona) i preti da će ih pobiti. Paralelno sa tim iz neke naučničke baze u Švajcarskoj ukradena je epruveta sa sveže kreiranom anti-materijom (znate ono što nam je do pre par meseci pretilo totalnim uništenjem iz ove večito neutralne zemlje). E, pa ta anti-materija biće aktivirana nakon što sva četiri preferita budu smaknuta. Iza cele zavere neskriveno stoje Iluminati, sekta slobodnih mislilaca, prokleta i proterana od strane crkve (na nimalo lep način) koja se na ovaj način sveti zbog zla koje im je Crkva nanela.
Dekonstrukcija nije mogla početi gore. Da spase stvar, pozvan je profesor Langdon koji je o Iluminatima već napisao jednu knjigu (“prvi deo”). To što je, tokom prethodnog susreta sa Vatikanom, Langdon pružio dokaz da je Isus za života učestvovao u grešnim aktivnostima, paradoksalno ga je samo još više kvalifikovalo za “novi zadatak”. S druge strane, čak i ako nikada nismo popravljali sudoperu, znamo da za taj posao nećemo zvati pisca koji je o tome napisao lepu knjigu. Nego vodoinstalatera. Ali, dobro. Nekako je trebalo vratiti Langdon-a u igru. Pređimo preko toga.

Ali, Howard (odn. Koepp i Goldsman) su zaista tragikomični u daljoj razradi stvari. Rešavanje zagonetke Iluminata koje konsekventno dovodi do otetih kardinala i anti-materije unutar ograničenog vremena nije loše postavljena matrica za saspens, ali da baš Langdon bude jedini koji ume da tumači zagonetke dok preostali arsenal ljudi služi kao humani GPS vrlo brzo postaje vrlo smešno. Vatikanu i dobrom delu Rima preti opasnost od razorne ekplozije, ali nikakav italijanski Džek Bauer ne uzima učešće u rešavanju tog problema. Sve ostaje na grbači jednog profesorčića, jedne naučnice, par karabinjera i Švajcarske garde (lične papine zaštite) koja je srećom većim delom potrage ostala “neutralna”, što ih nije sprečilo da kod nas stvore utisak da se radi o gomili čistih imbecila.
Vrzmanje iza zidova zabranjenog grada i po okolnim crkvicama ima svojih čari, baš kao i seting stvarno božanstvenog Rima, ali grobovi, ćupovi, anđeli… sva ta dekorativna simbolika vrlo brzo gubi moć da sakrije činjenicu da je i reditelj, kao i njegovih “šest lica”, čitav film tragao za scenaristom. Ron Howard je ideju da gledamo “veliki film” dočarao tradicionalno(m) sterilnom režijom jalove jurnjave, lišenom čak i toniskotovskog arsenala za nabudživanje slike, i uglavnom se zadovoljio pristojno izgledajućim scenama masovki na trgu.

Mudrovati na temu sudara nauke i vere koji je u “žiži” ovog filma (a ne samo grozno napisanog monologa kamerlengoa Patrick-a), tupiti o kapacitetu jedne zastarele vere koja ne želi da se preporodi kroz prihvatanje naučnih otkrića i modernog sveta, aktivirati se u bednoj i ispraznoj borbi o tome ko je prvi počeo - Bog ili svet-sam-od-sebe, moj mali mozak to ne može. Žao mi je.